Help School in Serbia! Помози школи
Tax deductible
Help school in Sevojno, Serbia with 150 kids.
"These villages are alive, there is a lot of young people. Only in Krvavci village has about 100 households. We are born here, and we want to have good school in our beautiful village, we would like to normally learn and live. we try to do as much as we can. We have applied with the Swiss government and we have been granted funds for the replacement of windows, thermal insulation facade, replacing the boiler deck. Start of the works should be during 2017, but before that we have to realize also an important project for which we do not have the funds. It is a complete renovation of two larger school toilets'
wrote by the students and teachers of the school in a letter sent to Mr. Supica, knowing him as a valuable aid worker. And our reporter Novka Ilić visited the school and here in the last issue of "Sloboda-Liberty" written a sizable report.
*********************************************
СНО је добила апел за помоћ школи у Севојну код Ужица, односно реч је о сеоској школи у селу Крвавци, у коју од 1969. није ништа улагано. Школу похађа више од 150 ученика који долазе из суседних села: Горјана, Потпећа, Поточања и Злакусе.
„Ова села су жива, има младих, рађају се деца. Само у селу Крвавци има око 100 домаћинстава. Ми смо овде рођени, и желимо да наша села и наша школа буду лепи, да можемо нормално да учимо и живимо. Ми сами трудимо се да урадимо колико можемо. Конкурисали смо код швајцарске владе и одобрена су нам средства за замену столарије, термоизолациону фасаду, замену котла, крова. Почетак ових радова требао би да буде током 2017. године, али ми пре тога морамо да реализујемо један такође важан пројекат за који немамо средстава. Реч је о комплетном реновирању два повећа школска мокра чвора“, записали су ученици и наставници школе у писму које су послали г. Шупици, знајући га као вредног хуманитарца. А и наша новинарка Новка Илић обишла је ту школу и у прошлом броју „Слободе“ написала повећу репортажу.
Милош Шупица, који већ две деценије води хуманитарне делатности помажући деци и рањеницима, био је узнемирен почетком ове акције. Од двадесетак организација које је контактирао, како је сам рекао, нико осим СНО није узвратио позив нити се одазвао да помогне. Зграда школе је у врло лошем стању и СНО је одлучила да се укључи и материјално помогне.
http://www.snd-us.com/sloboda-online/1787-za-normalne-uslove-djaka-u-seoskoj-skoli.html
За нормалне услове ђака у сеоској школи
Пише: Новка Илић
• Обновимо једну сеоску школу, јер док је школе биће и села. •
Шта је дијаспора за матицу? Како Срби из Србије доживљавају Србе расејане по целом свету? На оба питања, одговори су слични. На дијаспору гледамо као на некога ко нам притекне у помоћ у судбоносним тренуцима, али и као на некога ко нам увек помаже, на разне начине. И то је евидентно деценијама. А како се ми за све што нам чини дијаспора, одужимо њој ? Нема другог начина, него да будемо добри, поштени људи. Верни своме роду и отаџбини. И баш ово је суштински разлог што се група ученика из севојничке школе „Алекса Дејовић“ писмом обратила дијаспори, пре свега Српској народној одбрани, најстаријој српској организацији у Америци, посебно када се има на уму да ова организација Срба никада није престајала са својом хуманитарном мисијом. У писмо између осталог стоји:
„Јављамо се из ОШ ‘Алекса Дејовић’ из Севојна, надомак Ужица. Овој школи, старој 127 година припадају и школе у селима Крвавци и Злакуса, на путу ка Пожеги. Наша школа у Севојну је захваљујући раду и труду многих обновљена, али наше сеоске школе су пропале и оронуле. Посебно школа у Крвавцима у коју од 1969. није ништа улагано. Школу похађа више од 150 ученика који долазе из суседних села: Горјана, Потпећа, Поточања и Злакусе. Ова села су жива, има младих, рађају се деца. Само у селу Крвавци има око 100 домаћинстава. Ми смо овде рођени, и желимо да наша села и наша школа буду лепи, да можемо нормално да учимо и живимо. Ми сами трудимо се да урадимо колико можемо. Конкурисали смо код швајцарске владе и одобрена су нам средства за замену столарије, термоизолациону фасаду, замену котла, крова. Почетак ових радова требао би да буде током 2017. године, али ми пре тога морамо да реализујемо један такође важан пројекат за који немамо средстава. Реч је о комплетном реновирању два мокра чвора, и како су надлежни за грaђевинске радове прорачунали, вредност овог пројекта је око 26.000 долара. Немамо више коме да се обратимо, а ситуација је веома тешка. Плашимо се да не дође до некакве заразе, или болести изазване нехигијенским условима. Ми ученици, наши учитељи, наставници и директор смо сви сада на заједничком задатку, да добијемо нормалне услове боравка и рада у школи...“
Свестрани добри ученици
У писмо које заједнички са ученицима шаљу и наставници, односно запослени у школи у Крвавцима, пише како је најтеже када ђаци питају када ће се у школи бити боље: „Трудимо се да сталним ангажовањем хигијеничарки које раде у школи и употребом хемикалија за дезинфекцију, макар привремено поправимо ситуацију. Деца не траже много, траже само нормалне услове боравка у школи која има и низ ваннаставних активности, у школи познатој по добрим, скромним и вредним ђацима. Неки од наших ученика ове школе желели су да кажу ко су, и да поруче колико им заједно са нама запосленима, значи ова школа:
„Ја сам Анђелка Андрић, ученица сам осмог разреда. Ускоро идем из моје школе у Крвавцима, али желим да моји другари који остају, имају боље услове за боравак у њој од моје генерације. Одличан сам ђак, а поред школе бавим се успешно и тенисом. Надам се да ћу у овом спорту постићи добре резултате и да ћу једног дана бити у могућности да финансијски помогнем одржавању школске зграде за коју ме вежу лепе успомене, дружења и најбезбрижнији период мога живота. Док ја не будем у могућности да помогнем, надам се да ће се наћи људи добре воље да моју школу учине лепом, чистом и местом коме ће се радовати сви ученици.“
Тамара Милићевић у школи у Крвавцима проводи много времена, јер простор школе користи и за потребе фолклорног ансамбла.
- Има нас око 250 и то је велики број, јер се ради о сеоској средини. Сви узрасти ансамбла користе простор моје школе, и ми смо и као ученици и као фолклорци врло успешни. Са фолклором сам путовала широм света: у Јужноафричку Републику, Париз, Истанбул, Беч, Венецију, Пољску, Грчку... Имала сам прилику да свуда видим просторе у којима фолклор вежбају наши вршњаци из дијаспоре. Како сам им завидела што имају лепе тоалете, велике свлачионице, и сале за пробу... Размишљала сам када би једног дана наши другари фолклористи из дијаспоре дошли код нас, и видели где вежбамо, не знам како бисмо им објаснили да је и то, нажалост, Србија.“
- Ученица сам шестог разреда, похађам и музичку школу, свирам флауту и фрулу, члан сам и фолклорног ансамбла. За разлику од моје основне школе у Крвавцима, у музичкој школи имамо пристојне тоалете који су посебно битни нама девојчицама. Желела бих да у мојој школи имамо такве и да постоје нормални хигијенски услови, јер ми доста времена проводимо у школи током ваннаставних активности“, написала је у писму дијаспори ученица Емилија Дрндаревић.
Пресудни контакти : Саша, Милош, Раде, Владе
Репортера „Слободе“ интересовало је зашто су се запослени и ђаци основне школе у селу Крвавцима обратили баш дијаспори да им помогне. Директор школе, Владе Живановић, млад, енергичан човек из Севојна, каже, најпре се обраћао градским и државним установама, и добио одговор - касе су празне. А онда је било пресудно неколико његових сусрета. Најпре сусрет и разговор са Сашом Дрндаревићем, који живи у суседном селу Злакуси, остао је веран традицији својих дедова, из Београда се са факултетском дипломом и породицом вратио у родно место оца и деде, преуредио стару кућу и бави се етно туризмом. Основао је фолклорно друштво „Завичај“ и користи школске сале за пробе. Директору школе Живановићу препоручио је да се обрати dr Милошу Шупици, познатим хуманитарцу из Америке. Милош се онда обратио на адресе многих српских удружења у Америци, а након тога јавио му се Радислав Раковић из Српске народне одбране, који је изразио жељу да помогне. Када је после тих контаката, Радислав-Раде први пут долазио у Србију, дошао је у Крвавце и на лицу места видео у каквом су стању мокри чворови у школи. И од тог тренутка се максимално ангажовао да покренута иницијатива успе на задовољство свих. Јер, ко ће коме, ако неће свој своме!
Раде је ове горе лист, из околине Ариља, па тако својим примером можда може анимирати и остале америчке Србе из ужичког краја да помогну школи у Крвавцима. А када су далеко од Ужица, сви из околине овог града се осећају Ужичанима, па тако и Ариљци, Пожежани, Косјерци, Нововарошани, Пријепољици, Прибојци, Златиборци... Онда је Раде јесенас још једном долазио у село Крвавце, и опет видео очајно стање санитарних чворова у школи, које како каже, не може да се опише, и опет се срео и разговарао са директором Живановићем. Обојица су били уверени да ће акција успети, да дијаспора неће, као што и није никада, изневерити. Сада чекамо добротворне забаве, скупове на којима ће људи добре воље бити упознати са проблемом који „мучи“ школу у Крвавцима. А како нам је Раде рекао, прва забава је заказана већ за 17.децембар, и ето прилике да сви који воле Србију и ужички крај, помогну.
И ово постоји у Србији, а 21. је век ?
А за „Слободу“ директор школе Владе Живановић нам објашњава: „Пројекат за чију реализацију смо се обратили дијаспори, предвиђа реконструкцију зидова (скида-ње постојећег сатрулог малтера и наношење новог), комплетну замену водоводне и канализационе мреже, израду хидроизолације, набав-ку и постављање керамике, санитарија и унутрашње сто-ларије. Мокри чвор је у таквом стању да је једна половина затворена, а део отпадних вода из зграде излази мимо канализационих цеви и спушта се низ спољашњи зид школе. Због такве дуготрајне ситуације, опао је малтер са обе стране спољашњег зида у делу школе у коме се налази мокри чвор. Од пропалих инсталација, исти проблем јавља се и са унутрашњим зидом између мокрог чвора и учионица за историју и гео-графију. Обраћали смо се нашој држави, локалној самоуправи, страним организацијама и амбасадама. Успели смо да реновирамо матичну школу у Севојну. Реализацијом пројекта енергетске ефикасности и мокрих чворова, имаћемо услове за безбедан боравак у школи у Крвавцима и што бољи развој деце 5 околних села, посебно имајући на уму да је школа и простор за низ ваннаставних активности по којима су ова деца препознатљива у Србији.“
Век школске традиције у селу Крвавцима
Док је школе биће и села. Сведоци смо ситуације широм Србије, да када се у селу затвори школа, село се угаси. Због тога су мештани упорни у истрајавању да се не затворе сеоске школе са по два-три ђака, верујући да ће свака нова школска година довести још понеког првачића, и тако спасити и школу и село. Мештани села Крваваца, не дају ни село ни школу. Више од сто година школске историје није за заборав.
Хроничари су забележили да се школско звоно у Крвавцима огласило 1906., а 4 године касније почело је зидање прве школске зграде на имању Јуле Веснић, „разумне жене која је знала да село без школе није ништа“ и она је, како каже архивска грађа, предала тапију на земљу Светозару Перићу, који је био личност задужена за градњу школске зграде. У акту од 28. јуна 1909. општинска управа обавестила је Министарство просвете о напредовању радова на објекту школе у Крвавцима. До октобра исте године школа је била под кровом... остало је записано и како је Бранко Босиљчић из суседног села Горјана набављао школски намештај и како је потом оградио некадашњу Јулину парцелу, а сада школско двориште....“ Импозантну зграду која се од осталих кућа у центру Крваваца одвајала ширином и дужином, мештани су посматрали са дивљењем, говорећи да је то дело њихових руку...“ На крају финанс је на збору пореских глава обавестио да је за изградњу школске зграде утрошено 12.000 динара... И кад су утихнуле прангије којима је дочекана нова школска зграда, а Бранко Босиљчић унео и последњу скамију у учионице, министар просвете и први ужички академик, Љубимир Стојановић, поставио је декретом 21. новембра 1909.г за првог учитеља, Милорада Милићевића, свршеног ученика средње школе...“ У први разред беше уписано 36, други 66, трећи 28, а у четврти 6 ученика.. .“
Године 1923. школа у Крвавцима имала је преко 250 ученика, а непосредно пред Други рат, има 303 ученика, забележено је у „Спомен књизи“ школе. Записано је и да је радио Фонд за помагање сиромашних ученика. Из Фонда су се набављале потребне књиге, школски прибор, а у јесен за слабије одевене прикупљана је топла обућа и одећа... Током рата 1941-1945. школа је нередовно радила, а учитељи Борисав Вуловић и Михаило Алексић су мобилисани, тако да је једно време у школи била само учитељица Живка Алексић. О стању и приликама које су владале, школски летописац је записао: „Немачка војска је чешће долазила. Уништена је сва школска архива, уништен је школски инвентар. Оно што није уништено у Првом, уништено је у овом рату“.
Нова школска зграда
Године 1950. школа у Крвавцима постаје осморазредна и тада има 317 ученика. Забележено је да је 1956. било много снега, а због великог мраза и снежних наноса, ђаци седам дана нису долазили у школу. Важна за ову школу била је година 1963. када је одлучено да се гради велика, савремена школска зграда. Усељена је школске 1969. и 428 ученика подељених у 14 одељења ушли су у нове учионице и кабинете са новим намештајем. У част новоотворене школске зграде, песници Момчило Тешић и Добрица Ерић ученицима су даривали своје стихове...“ Ученици и наставници су се веома пријатно осећали у светлим учионицама са савременим училима. Дотадашње пећи на нафту које су као савременија грејна тела замениле некадашње „бубњарице“, избачене су из учионица, јер је школа добила ново парно грејање. Потом су наставници и ђачки родитељи здружено радили на асфалтирању спортских терена на којима су се убрзо нашли кошаркашка и одбојкашка секција из које је поникла будућа одбојкашица Јована Весовић, која је као репрезентативка била учесник Олимпијаде 2008.у Пекингу. У наредне три године ни један ученик није понављао разред, а постигнути су и одлични резултати у спортским такмичењима и такмичењима младих техничара. Прве године по усељењу у нову зграду било је 54 одлична ученика...
Данас ова школа опет има доста одликаша, има победнике на градским и окружним, али и републичким такмичењима, има талентоване ученике, али нема средстава да уреди школски простор. Од изградње, до данас у овај простор није улагано. Ето због чега је потребно разумевање људи добре воље.
О хуманитарним мисијама Српске народне одбране
Ова најстарија организација Срба у Америци увек је имала слуха за невоље браће и сестара у матици. И када се ратовало, и када се живело у миру, али тешко, из СНО је стизала помоћ. И када су окупатори газили земљу Србију, али и када је нова, послератна власт убијала и отимала, СНО је била са с народом, саосећала и помагала. Саосећала и када су НАТО- бомбе „милосрдним анђелом“ уништавале мостове, фабрике, касарне, убијале децу..... СНО је дигла глас. А остаће запамћено, Српска народна одбрана десет година стипендирала је најбоље српске студенте у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Из Фонда „Михаило Пупин“ од 2004. до 2014. о Савиндану, у Београду, СНО награђивала је по двадесет најбољих студената, изабраних на конкурсу ове организације у Чикагу. Тадашњи председник СНО, Славко Пановић, увек, сваком студенту уз предају стипендије, лично се обраћао, говорећи да знање, поштење, вера у Бога и отаџбину, морају бити на првом месту свуда, па и у Србији. Много награђених студената данас су успешни инжењери, лекари, историчари, адвокати, уметници, архитекте... вредни и добри људи. Одани породици, професији, и отаџбини. И нису заборавили СНО!
...
Koмплетан текст у Слободи
http://www.snd-us.com/aktivnosti/vesti/1792-pomozimo-skoli-u-srpskom-selu.html
"These villages are alive, there is a lot of young people. Only in Krvavci village has about 100 households. We are born here, and we want to have good school in our beautiful village, we would like to normally learn and live. we try to do as much as we can. We have applied with the Swiss government and we have been granted funds for the replacement of windows, thermal insulation facade, replacing the boiler deck. Start of the works should be during 2017, but before that we have to realize also an important project for which we do not have the funds. It is a complete renovation of two larger school toilets'
wrote by the students and teachers of the school in a letter sent to Mr. Supica, knowing him as a valuable aid worker. And our reporter Novka Ilić visited the school and here in the last issue of "Sloboda-Liberty" written a sizable report.
*********************************************
СНО је добила апел за помоћ школи у Севојну код Ужица, односно реч је о сеоској школи у селу Крвавци, у коју од 1969. није ништа улагано. Школу похађа више од 150 ученика који долазе из суседних села: Горјана, Потпећа, Поточања и Злакусе.
„Ова села су жива, има младих, рађају се деца. Само у селу Крвавци има око 100 домаћинстава. Ми смо овде рођени, и желимо да наша села и наша школа буду лепи, да можемо нормално да учимо и живимо. Ми сами трудимо се да урадимо колико можемо. Конкурисали смо код швајцарске владе и одобрена су нам средства за замену столарије, термоизолациону фасаду, замену котла, крова. Почетак ових радова требао би да буде током 2017. године, али ми пре тога морамо да реализујемо један такође важан пројекат за који немамо средстава. Реч је о комплетном реновирању два повећа школска мокра чвора“, записали су ученици и наставници школе у писму које су послали г. Шупици, знајући га као вредног хуманитарца. А и наша новинарка Новка Илић обишла је ту школу и у прошлом броју „Слободе“ написала повећу репортажу.
Милош Шупица, који већ две деценије води хуманитарне делатности помажући деци и рањеницима, био је узнемирен почетком ове акције. Од двадесетак организација које је контактирао, како је сам рекао, нико осим СНО није узвратио позив нити се одазвао да помогне. Зграда школе је у врло лошем стању и СНО је одлучила да се укључи и материјално помогне.
http://www.snd-us.com/sloboda-online/1787-za-normalne-uslove-djaka-u-seoskoj-skoli.html
За нормалне услове ђака у сеоској школи
Пише: Новка Илић
• Обновимо једну сеоску школу, јер док је школе биће и села. •
Шта је дијаспора за матицу? Како Срби из Србије доживљавају Србе расејане по целом свету? На оба питања, одговори су слични. На дијаспору гледамо као на некога ко нам притекне у помоћ у судбоносним тренуцима, али и као на некога ко нам увек помаже, на разне начине. И то је евидентно деценијама. А како се ми за све што нам чини дијаспора, одужимо њој ? Нема другог начина, него да будемо добри, поштени људи. Верни своме роду и отаџбини. И баш ово је суштински разлог што се група ученика из севојничке школе „Алекса Дејовић“ писмом обратила дијаспори, пре свега Српској народној одбрани, најстаријој српској организацији у Америци, посебно када се има на уму да ова организација Срба никада није престајала са својом хуманитарном мисијом. У писмо између осталог стоји:
„Јављамо се из ОШ ‘Алекса Дејовић’ из Севојна, надомак Ужица. Овој школи, старој 127 година припадају и школе у селима Крвавци и Злакуса, на путу ка Пожеги. Наша школа у Севојну је захваљујући раду и труду многих обновљена, али наше сеоске школе су пропале и оронуле. Посебно школа у Крвавцима у коју од 1969. није ништа улагано. Школу похађа више од 150 ученика који долазе из суседних села: Горјана, Потпећа, Поточања и Злакусе. Ова села су жива, има младих, рађају се деца. Само у селу Крвавци има око 100 домаћинстава. Ми смо овде рођени, и желимо да наша села и наша школа буду лепи, да можемо нормално да учимо и живимо. Ми сами трудимо се да урадимо колико можемо. Конкурисали смо код швајцарске владе и одобрена су нам средства за замену столарије, термоизолациону фасаду, замену котла, крова. Почетак ових радова требао би да буде током 2017. године, али ми пре тога морамо да реализујемо један такође важан пројекат за који немамо средстава. Реч је о комплетном реновирању два мокра чвора, и како су надлежни за грaђевинске радове прорачунали, вредност овог пројекта је око 26.000 долара. Немамо више коме да се обратимо, а ситуација је веома тешка. Плашимо се да не дође до некакве заразе, или болести изазване нехигијенским условима. Ми ученици, наши учитељи, наставници и директор смо сви сада на заједничком задатку, да добијемо нормалне услове боравка и рада у школи...“
Свестрани добри ученици
У писмо које заједнички са ученицима шаљу и наставници, односно запослени у школи у Крвавцима, пише како је најтеже када ђаци питају када ће се у школи бити боље: „Трудимо се да сталним ангажовањем хигијеничарки које раде у школи и употребом хемикалија за дезинфекцију, макар привремено поправимо ситуацију. Деца не траже много, траже само нормалне услове боравка у школи која има и низ ваннаставних активности, у школи познатој по добрим, скромним и вредним ђацима. Неки од наших ученика ове школе желели су да кажу ко су, и да поруче колико им заједно са нама запосленима, значи ова школа:
„Ја сам Анђелка Андрић, ученица сам осмог разреда. Ускоро идем из моје школе у Крвавцима, али желим да моји другари који остају, имају боље услове за боравак у њој од моје генерације. Одличан сам ђак, а поред школе бавим се успешно и тенисом. Надам се да ћу у овом спорту постићи добре резултате и да ћу једног дана бити у могућности да финансијски помогнем одржавању школске зграде за коју ме вежу лепе успомене, дружења и најбезбрижнији период мога живота. Док ја не будем у могућности да помогнем, надам се да ће се наћи људи добре воље да моју школу учине лепом, чистом и местом коме ће се радовати сви ученици.“
Тамара Милићевић у школи у Крвавцима проводи много времена, јер простор школе користи и за потребе фолклорног ансамбла.
- Има нас око 250 и то је велики број, јер се ради о сеоској средини. Сви узрасти ансамбла користе простор моје школе, и ми смо и као ученици и као фолклорци врло успешни. Са фолклором сам путовала широм света: у Јужноафричку Републику, Париз, Истанбул, Беч, Венецију, Пољску, Грчку... Имала сам прилику да свуда видим просторе у којима фолклор вежбају наши вршњаци из дијаспоре. Како сам им завидела што имају лепе тоалете, велике свлачионице, и сале за пробу... Размишљала сам када би једног дана наши другари фолклористи из дијаспоре дошли код нас, и видели где вежбамо, не знам како бисмо им објаснили да је и то, нажалост, Србија.“
- Ученица сам шестог разреда, похађам и музичку школу, свирам флауту и фрулу, члан сам и фолклорног ансамбла. За разлику од моје основне школе у Крвавцима, у музичкој школи имамо пристојне тоалете који су посебно битни нама девојчицама. Желела бих да у мојој школи имамо такве и да постоје нормални хигијенски услови, јер ми доста времена проводимо у школи током ваннаставних активности“, написала је у писму дијаспори ученица Емилија Дрндаревић.
Пресудни контакти : Саша, Милош, Раде, Владе
Репортера „Слободе“ интересовало је зашто су се запослени и ђаци основне школе у селу Крвавцима обратили баш дијаспори да им помогне. Директор школе, Владе Живановић, млад, енергичан човек из Севојна, каже, најпре се обраћао градским и државним установама, и добио одговор - касе су празне. А онда је било пресудно неколико његових сусрета. Најпре сусрет и разговор са Сашом Дрндаревићем, који живи у суседном селу Злакуси, остао је веран традицији својих дедова, из Београда се са факултетском дипломом и породицом вратио у родно место оца и деде, преуредио стару кућу и бави се етно туризмом. Основао је фолклорно друштво „Завичај“ и користи школске сале за пробе. Директору школе Живановићу препоручио је да се обрати dr Милошу Шупици, познатим хуманитарцу из Америке. Милош се онда обратио на адресе многих српских удружења у Америци, а након тога јавио му се Радислав Раковић из Српске народне одбране, који је изразио жељу да помогне. Када је после тих контаката, Радислав-Раде први пут долазио у Србију, дошао је у Крвавце и на лицу места видео у каквом су стању мокри чворови у школи. И од тог тренутка се максимално ангажовао да покренута иницијатива успе на задовољство свих. Јер, ко ће коме, ако неће свој своме!
Раде је ове горе лист, из околине Ариља, па тако својим примером можда може анимирати и остале америчке Србе из ужичког краја да помогну школи у Крвавцима. А када су далеко од Ужица, сви из околине овог града се осећају Ужичанима, па тако и Ариљци, Пожежани, Косјерци, Нововарошани, Пријепољици, Прибојци, Златиборци... Онда је Раде јесенас још једном долазио у село Крвавце, и опет видео очајно стање санитарних чворова у школи, које како каже, не може да се опише, и опет се срео и разговарао са директором Живановићем. Обојица су били уверени да ће акција успети, да дијаспора неће, као што и није никада, изневерити. Сада чекамо добротворне забаве, скупове на којима ће људи добре воље бити упознати са проблемом који „мучи“ школу у Крвавцима. А како нам је Раде рекао, прва забава је заказана већ за 17.децембар, и ето прилике да сви који воле Србију и ужички крај, помогну.
И ово постоји у Србији, а 21. је век ?
А за „Слободу“ директор школе Владе Живановић нам објашњава: „Пројекат за чију реализацију смо се обратили дијаспори, предвиђа реконструкцију зидова (скида-ње постојећег сатрулог малтера и наношење новог), комплетну замену водоводне и канализационе мреже, израду хидроизолације, набав-ку и постављање керамике, санитарија и унутрашње сто-ларије. Мокри чвор је у таквом стању да је једна половина затворена, а део отпадних вода из зграде излази мимо канализационих цеви и спушта се низ спољашњи зид школе. Због такве дуготрајне ситуације, опао је малтер са обе стране спољашњег зида у делу школе у коме се налази мокри чвор. Од пропалих инсталација, исти проблем јавља се и са унутрашњим зидом између мокрог чвора и учионица за историју и гео-графију. Обраћали смо се нашој држави, локалној самоуправи, страним организацијама и амбасадама. Успели смо да реновирамо матичну школу у Севојну. Реализацијом пројекта енергетске ефикасности и мокрих чворова, имаћемо услове за безбедан боравак у школи у Крвавцима и што бољи развој деце 5 околних села, посебно имајући на уму да је школа и простор за низ ваннаставних активности по којима су ова деца препознатљива у Србији.“
Век школске традиције у селу Крвавцима
Док је школе биће и села. Сведоци смо ситуације широм Србије, да када се у селу затвори школа, село се угаси. Због тога су мештани упорни у истрајавању да се не затворе сеоске школе са по два-три ђака, верујући да ће свака нова школска година довести још понеког првачића, и тако спасити и школу и село. Мештани села Крваваца, не дају ни село ни школу. Више од сто година школске историје није за заборав.
Хроничари су забележили да се школско звоно у Крвавцима огласило 1906., а 4 године касније почело је зидање прве школске зграде на имању Јуле Веснић, „разумне жене која је знала да село без школе није ништа“ и она је, како каже архивска грађа, предала тапију на земљу Светозару Перићу, који је био личност задужена за градњу школске зграде. У акту од 28. јуна 1909. општинска управа обавестила је Министарство просвете о напредовању радова на објекту школе у Крвавцима. До октобра исте године школа је била под кровом... остало је записано и како је Бранко Босиљчић из суседног села Горјана набављао школски намештај и како је потом оградио некадашњу Јулину парцелу, а сада школско двориште....“ Импозантну зграду која се од осталих кућа у центру Крваваца одвајала ширином и дужином, мештани су посматрали са дивљењем, говорећи да је то дело њихових руку...“ На крају финанс је на збору пореских глава обавестио да је за изградњу школске зграде утрошено 12.000 динара... И кад су утихнуле прангије којима је дочекана нова школска зграда, а Бранко Босиљчић унео и последњу скамију у учионице, министар просвете и први ужички академик, Љубимир Стојановић, поставио је декретом 21. новембра 1909.г за првог учитеља, Милорада Милићевића, свршеног ученика средње школе...“ У први разред беше уписано 36, други 66, трећи 28, а у четврти 6 ученика.. .“
Године 1923. школа у Крвавцима имала је преко 250 ученика, а непосредно пред Други рат, има 303 ученика, забележено је у „Спомен књизи“ школе. Записано је и да је радио Фонд за помагање сиромашних ученика. Из Фонда су се набављале потребне књиге, школски прибор, а у јесен за слабије одевене прикупљана је топла обућа и одећа... Током рата 1941-1945. школа је нередовно радила, а учитељи Борисав Вуловић и Михаило Алексић су мобилисани, тако да је једно време у школи била само учитељица Живка Алексић. О стању и приликама које су владале, школски летописац је записао: „Немачка војска је чешће долазила. Уништена је сва школска архива, уништен је школски инвентар. Оно што није уништено у Првом, уништено је у овом рату“.
Нова школска зграда
Године 1950. школа у Крвавцима постаје осморазредна и тада има 317 ученика. Забележено је да је 1956. било много снега, а због великог мраза и снежних наноса, ђаци седам дана нису долазили у школу. Важна за ову школу била је година 1963. када је одлучено да се гради велика, савремена школска зграда. Усељена је школске 1969. и 428 ученика подељених у 14 одељења ушли су у нове учионице и кабинете са новим намештајем. У част новоотворене школске зграде, песници Момчило Тешић и Добрица Ерић ученицима су даривали своје стихове...“ Ученици и наставници су се веома пријатно осећали у светлим учионицама са савременим училима. Дотадашње пећи на нафту које су као савременија грејна тела замениле некадашње „бубњарице“, избачене су из учионица, јер је школа добила ново парно грејање. Потом су наставници и ђачки родитељи здружено радили на асфалтирању спортских терена на којима су се убрзо нашли кошаркашка и одбојкашка секција из које је поникла будућа одбојкашица Јована Весовић, која је као репрезентативка била учесник Олимпијаде 2008.у Пекингу. У наредне три године ни један ученик није понављао разред, а постигнути су и одлични резултати у спортским такмичењима и такмичењима младих техничара. Прве године по усељењу у нову зграду било је 54 одлична ученика...
Данас ова школа опет има доста одликаша, има победнике на градским и окружним, али и републичким такмичењима, има талентоване ученике, али нема средстава да уреди школски простор. Од изградње, до данас у овај простор није улагано. Ето због чега је потребно разумевање људи добре воље.
О хуманитарним мисијама Српске народне одбране
Ова најстарија организација Срба у Америци увек је имала слуха за невоље браће и сестара у матици. И када се ратовало, и када се живело у миру, али тешко, из СНО је стизала помоћ. И када су окупатори газили земљу Србију, али и када је нова, послератна власт убијала и отимала, СНО је била са с народом, саосећала и помагала. Саосећала и када су НАТО- бомбе „милосрдним анђелом“ уништавале мостове, фабрике, касарне, убијале децу..... СНО је дигла глас. А остаће запамћено, Српска народна одбрана десет година стипендирала је најбоље српске студенте у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Из Фонда „Михаило Пупин“ од 2004. до 2014. о Савиндану, у Београду, СНО награђивала је по двадесет најбољих студената, изабраних на конкурсу ове организације у Чикагу. Тадашњи председник СНО, Славко Пановић, увек, сваком студенту уз предају стипендије, лично се обраћао, говорећи да знање, поштење, вера у Бога и отаџбину, морају бити на првом месту свуда, па и у Србији. Много награђених студената данас су успешни инжењери, лекари, историчари, адвокати, уметници, архитекте... вредни и добри људи. Одани породици, професији, и отаџбини. И нису заборавили СНО!
...
Koмплетан текст у Слободи
http://www.snd-us.com/aktivnosti/vesti/1792-pomozimo-skoli-u-srpskom-selu.html
Organizer
Nebojsa Zivkovic
Organizer
Chicago, IL
Serbian National Defense Council of America
Registered nonprofit
Donations are typically 100% tax deductible in the US.
